Utrka s preponama

Praznici nam stižu, praznici nam stižu! Pao je sneg na vreme, konačno. Sve je nekako normalno, bar kada je vreme u pitanju, zar ne? Posle dužeg vremena, imamo jesen i zimu koji idu svojim tokom, kao tamo neke osamdeset sedme. 

Činjenicu da kriza u IT svetu lagano prolazi te da ipak nije osamdeset sedma dokazuje novo ruho dragog nam našeg kanca. Trostruka, uzastopna koleginica godine, popularna Stef, je što bi naši stari rekli “izderala kožu na šiljak” dok nije izdejstvovala da tapete ne budu u 640x480 rezoluciji i dok nije pronašla tek blago neurotične lepljare tapeta da nam to urade relativno valjano. 

Agonija je trajala, ali su naši dosadni beli zidovi definitivno ušli u “vajb” koji priliči stanovnicima kanca. Malo je falilo da nam zidove krase QR kodovi generisani od strane nove Check-In aplikacije koju je iz rukava izvadio naš sistem admin Dule, to je sprečio sa više munjevitih “day one patch-eva” i tako bacio u rebus sve one dugotrajne, planirane, neuspele development cikluse. 

Stoga, drage kolege, prijave dolazaka, nedolazaka, kodiranja u gaćama i bez šminke bivaju mnogo jednostavnije, jedan dva klika i opa, gotovo. Nije ni čudo što je gorepomenuti kolega jedan od favorita za kolegu godine, tako bar kažu glasine koje kolaju po hodnicima kanca. 

Posle dužeg istraživanja tokom bušenja raznoraznih zidova, koleginica Milica je ustanovila da je zid u menadžmentu pravi zid a ne tamo neki gips, tako da ako se Baki popiški na isti, vlaga može da se proširi po velelpnom tepihu čak i u otvoreni prostor, a to sigurno ne ide uz lifting koji je kanc dobio nedavno.  

I ove godine muške kolege su uskraćene za obeležavanje Internacionalnog dana muškaraca, ni cvet, ni pomen, ni bombonjera, šta reći? U kanc su nam ponovo navratili praktikanti, mladi studenti koji su svrnuli ne bi li nešto naučili od starijih dugokosih kolega, mada kako stvari stoje, mislim da bi mi trebali da se ošišamo i naučimo nešto od njih. 

I tako, posle mnogobrojnih stajanki po pešačkim prelazima i raskrsnicama, neugodnih susreta sa dedama u zastavama deset, kraj ovog meseca neke od nas je odveo na zabijačke. Tradicionalno mlataranje izbrušenim jataganima iz vremena kolektivizma, stanovnici predgrađa i povratnici na selo su se obrli u pravljenju raznog mezetluka za iduću godinu. Najupečatljivija je, naravno, slanina, preciznije pančeta.  

Simbolično, novogodišnja igranka zakazana je baš u Pančeti, Njegoševoj pančeti. Ne pršuti, već pančeti. Ali...                                  

IT Engine ne bi bio IT Engine da se u ovakvim trenucima koprena neizvesnosti ne nadvije nad njim. Kao što nas je nedavno kiša omela da uživamo u Fruškoj nam Gori, ili onomad kada smo putovali tminama Bosne neobjašnjivo dugo strahujući za krhko postojanje, tako je i sada, svega nekoliko sati pred početak igranke, verovali ili ne, inspekcija zatvorila tu Njegoševu Pančetu i ponovo nas bacila u bespuće neizvesnosti. Nismo imali vremena da ulazimo u detalje zašto se ovo desilo, jer je naša bromazepamima okrepljena koleginica munjevito rešila slučaj i prebacila nas u susedni lokal. 

Piće je opet bilo mešano, mezetluk isto, čak se umešao i jedan bivši kolega, kao i prošli put. Osećaj je bio dobar, pošto smo sticajem gore navedenih okolnosti “upali” na godišnje druženje nekakvih vaterpolista. Iako nas je bilo manje, i u proseku smo bili dosta niži od dotičnih veterana iz bazena, zahvaljujemo im se na činjenici da su nas, opet u proseku, načinili znatno mlađim nego što zapravo jesmo. 

Naravno, taj privremeni mladalački duh nas je opet odveo u Lazu Telečkog... Nismo završili u Miti, ali jesmo u Carskoj kafani. Ova kafana egzistira u jednom gulašu vremena, mogli smo da vidimo dva DJ-a, koji su naravno puštali sve od Silvane do Nirvane, isključivo u trajanju od 10 sekundi, a da pritom i dobacuju na mikrofon onako sa eho-om, kao na ispraćaju u armiju pod šatorom devedeset druge. Godišta koja ovde obitavaju su od pionira do netolerantnih na laktozu, nivo alkohola je, naravno, u sitnim satima podigao i nivo već u proseku visokog primitivizma, pa su se tako u fajrontu mogle videti i varnice na vratima. 

Ne brinite, mi smo ipak glavama u kodu čak i kad se nivo alkohola podingne, bacimo eksepšn i krešujemo van lagano, tako da svi su čitavi. 

Kraj godine tradicionalno prati neizvesnost izbora za kolegu godine. Ova je nešto kontroverznija od prethodnih. Naime, kampanje su počele jako kasno, tako da se većina kolega nije ni upuštala u lobiranje i hodničke debate. Ali oni koji jesu, može se reći da su dobrano prekršili predizbornu tišinu. Bilo je poziva na hapšenje izvesnog gorostasnog kandidata, javnih prozivki te lažno povlačenje kandidovanih. Nepravilnosti su uvećane i činjenicom da je glasanje završeno mesec dana pre objavljivanja rezultata, tako da smo svi sa strepnjom morali da čekamo današnji dan. Složićete se, ovo je krajnje sumnjivo i ne priliči jednom demokratskom kolektivu kakav je naš, a posledice mogu biti značajne. 

U vestima iz sporta nema nekih novina, heks bol i stoni tenis su još uvek dominantni. Čeka se, valjda, taj poslednji radni dan da monotoniju razbije CS 1.6. Nedavno se desila i tradicionalna priredba za decu kolega. Tog subotnjeg popodneva kroz podrum našeg kanca rasplinuli su se osmesi, cika i vriska dečice i izvesne Slavice koja vrhunski zabavlja mališane. Podrum je definitivno postao mali, jer po slobodnoj proceni, čini nam se da IT Engine ima najviše dece po glavi zaposlenog u regionu. 

Eto je nova dve hiljade dvadeset peta godina, ko bi rekao, pola decenije je za nama, mnogi od nas više ne spadaju u mlade odrasle ljude i nezadrživo srljaju u gerijatriju, dok se oblak penzije polako nadvija nad njima. Napolju je baš lepa zima. Želim vam svima da se odmorite, uživate u praznicima i u miru dočekate dvaes’ petu koja, složićete se, MORA biti bolja od ove.